Izadji na megdan
juče sam kod nje
iza stolice
ležala sklupčana
i ispuštala
umirući zvuk ranjene
životnje
živa zakopana
to sam
rekla sam joj
nisam mrtva
a nisam ni živa
u sanduku sam
mrtvačkom
lupam kad me napadne bes
a onda me ophrva nemoć
i samo totalni horor
i taj krik koji nije krik
već jedno dugo
scensko aaaaa
koje ne prestaje
ne nestaje
nema tempo
i ne daje olakšanje
produžena
zauvek zaleđena
noćna mora
moje telo
a prekoputa
sedi moja duša
isto tako očajna
obe zakucane tu gde jesu
obe željne jedna druge
one koje su sve puteve
prelazile skupa
neki to ne znaju
pa možda žive ovako
ne znaju šta gube
ali mi znamo
i taj očaj
i ta nepomičnost
ne nestaju
a zaceljenje se ne dešava
između nas
nož
nož
nož
moja umetnica
ume da ga apstrahuje
zato je umetnica
plesala je pre neki dan
uz danas majko
ženiš svoga sina
i smejala se
onako stvarno
pitaju me a nož
ja kažem
ne
vidim nju
i nju
sebe dvostruku
mada deleke su
samo liče na mene
imaju dugu kosu
i lepe su
ali ne sećam da su baš ja
a nož
ne znam o čemu govoriš
kaže umetnica
i stoji
pravi piruetu
a nož
i onda
ta rečenica počinje
da izaziva mučninu
i onda vidi nož
i kad ugleda nož
i njena utroba se grči
i ona se savija i pada
nepovratno smo ranjene
ponekad zaboravimo
samo malo
da bi se disalo
potom moje telo
kaže nožu
izađi na megdan
urlala bih na ceo svet
a on ona ono
što su mi uzeli dete
i deo tela
bez moje volje
bez pitanja
možda sasvim pogrešno
mi izmiču
i neprestano govore
nisam ja iznad mene je neko
pa onda opet nisam ja
ja sam samo sredstvo
i svi se kriju
i kriju
i to je jedan dugačak niz
skrivanja
i dugačak pokušaj
utvrđivanja krivice
kao kad te bombarduje nato
i to ti pada na glavu
i ti trčiš u sklonište
i samo si bespomoćan
jer ne vidiš lice neprijatelja
i ne možeš mu ništa
i moj očaj
i moj bes
bivaju sve jači
sve grozniji
urlam
zgrada je čuće nas neko
urlam
pičko
izađi na megdan
izađi i reci mi
ja sam ti isekao
pola utrobe
i uzeo sam ono što
je tvoje
pokaži lice
ali se lice ne pokazuje
i ja besnim i besnim
i onda opet umor
i sklupčavanje iza
stolice
i aaaaa bez tempa
i bez olakšanja
nazad u sanduk
mogu samo da se molim
da se razbije
makar jedan delić
i da me neko zagrli
i da suze polako počnu
da donose olakšanje
i da polako počnem
da dišem
i da vidim mali zrak sunca
napolju je proleće
rekli su mi.